Od polovine 19. veka, u Evropi nastaju prvi vidovi zadružnog organizovanja, pre svega zanatlija, a zatim i zemljoradnika. U teoriji zadružnog pokreta, može se izdvojiti više tipova zadružnog organizovanja, međutim, tri osnovna pravca su uticala i na zadružno organizovanje na našim prostorima, i to:
* Ročdelski model – nastao u Engleskoj posle štrajka tkača – 1843. godine, koji je podrazumevao slobodno stupanje i istupanje iz zadruge, ravnopravnost svih zadrugara bez obzira na broj upisanih udela – po principu „jedan čovek – jedan glas“, podelu dobiti prema obimu kupovine, plaćanje u gotovom, političku neutralnost, ograničen interes na udeonički kapital.
* Rajfajzenov model, nastao je u Nemačkoj 1848. godine u vreme velike zimske gladi – da bi se siromašni slojevi stanovništva snabdeli osnovnim namirnicama. Već 1854. godine, osnovana je prva kreditna zadruga – samopomoć zadrugara na ograničenoj teritoriji, stupanje u zadrugu bez udela, solidarnu i neograničenu odgovornost, unošenje viška dobiti u nedeljiv zadružni rezervni fond, poslovanje isključivo sa zadrugarima i besplatno vršenje funkcije.
* Šulce-Deličev model zadružnog organizovanja koji je nastao takođe u Nemačkoj 1849. godine, kada je poslanik pruskog parlamenta osnovao bolesničku i posmrtnu blagajnu, obućarske i stolarske zadruge za zajedničku nabavku, a 1850. godine i kreditnu zadrugu. Ovaj način organizovanja podrazumevao je veliki broj zadrugara, potpuno isključivanje državne pomoći, stvaranje rezervnog fonda koji se može deliti, privlačenje kapitala kroz nagrađivanje, solidarnu i ograničenu odgovornost i poslovnu specijalizaciju.
Kada je reč o istoriji zadrugarstva i zadružnog pokreta u Srbiji, od nastanka do danas, misli se, pre svega, na istoriju zemljoradničkog zadrugarstva, jer je Srbija zemlja bogate zadružne istorije i tradicije.
Prva kreditna zemljoradnička zadruga u Srbiji osnovana je 1894. godine u selu Vranovu, kod Smedereva. Već naredne, 1895. godine, osnovana je asocijacija zemljoradničkih zadruga – Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, a samo tri godine kasnije donet je prvi zakon koji je regulisao ovu, zadružnu oblast – Zakon o zanatskim i zemljoradničkim zadrugama. Do 1900. godine, u Srbiji je bilo preko 650 zadruga! Nicale su kao pečurke posle kiše, kao lek i odbrana od zelenaša i osiromašenja seoskog stanovništva na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek…
Šta je uslovilo nagli razvoj zadrugarstva, širenje zadružnih ideja i nastanak zadruga?
Odgovor se može tražiti u društveno-ekonomskim uslovima s kraja 19. veka ne samo u Srbiji, nego uopšte u svetu, a posebno u Evropi.
Naime, sedamdesetih godina 19. veka, u Srbiji osetno slabe porodične zadruge, a sa njima i rigidna patrijarhalnost, kao i esnafski sistem u koji je bilo organizovano zanatstvo. Ubrzan razvoj novčane privrede sve više upućuje seljake da se od naturalne i ekstenzivne, okreću prema robnoj proizvodnji. Porast poreza i drugih fiskalnih obaveza prema državi, usitnjenost poseda, primitivna obrada zemlje, ekstenzivno stočarstvo, slabi prinosi i nerodne godine, stalno su siromašili seljaštvo, da ne govorimo o ratovima koji su iza sebe ostavljali pustoš, neobrađene njive, nezbrinutu stoku.
Svi ti nepovoljni uslovi, pogodovali su zaduživanju kod zelenaša – seoskih gazda i trgovaca. Pod uticajem učenih Srba u drugoj polovini 19. veka, pre svih Svetozara Markovića, a zatim i mnogih lučonoša zadružnih ideja i savremenika nastajanja zadruga na našem tlu – Dragiše Lapčevića, Adama Bogosavljevića, Mihaila Avramovića koji slovi za rodonačelnika srpskog zadrugarstva, jer je dao ogroman doprinos razvoju i afirmaciji zadružnih ideja, pokreta, zadruga kao takvih – zadruge su postale neophodan uslov postojanja sela i seljaštva. Osnivane na bazi zadružnih načela – koja su i danas aktuelna, samo su donekle osavremenjena u skladu sa aktuelnim okolnostima privređivanja – sve do prvog svetskog rata imale su uspon i brojčano i po rezultatima rada. U predvečerje tog rušilačkog i destruktivnog čina – prvog svetskog rata, u Srbiji je uspešno postojalo i radilo preko 800 zadruga!
Tokom rata, zadrugarstvo je teško stradalo. Oporavak je bio dug i mukotrpan. Zemlja, ratom opustošena, polja zapuštena, stočni fond – zanemarljiv… Tek tridesetih godina prošlog veka, zadrugarstvo je konsolidovano sa socijalnog i ekonomskog aspekta, tako da se 1937. godine ukazala potreba za donošenjem Zakona o privrednim zadrugama, kojim je, prvi put od osnivanja Kraljevine Srbije, ujednačeno zadružno zakonodavstvo. Srpsko zadrugarstvo je, prilikom ujedinjenja, kada je sa radom nastavio Glavni zadružni savez, u zajedničku državu sa Slovencima, Hrvatima i drugim narodima, unelo u zadrugarstvo svoju originalnu nacionalnu baštinu, sa izgrađenim odnosima prema državi i sa zadružnim pravilima kojima su uređivani zadružni odnosi. U tom periodu, neposredno pred drugi svetski rat, bilo je preko 3.500 zadruga. Tako velikom broju zadruga doprinelo je nekoliko faktora. Teška ekonomska kriza koja je 1929. godine zahvatila čitav svet, imala je negativan odraz na ukupnu privredu, a posebno poljoprivredu i u okviru nje – zadrugarstvo. Narasle dugove, država je 1931. godine delom otpisala, a delom pokrila novim, povoljnijim kreditima, tako da je broj zadruga narastao u periodu pred drugi svetski rat. To, svakako, ne znači da je Kraljevina Jugoslavija značajno popravila stanje u poljoprivredi – jer je, pre svega, uvek i spadala u nedovoljno razvijene agrarne zemlje, nego je na neki način sanirala posledice svetske ekonomske krize, omogućivši seoskom stanovništvu da, pomoću zadruga, preživi i donele poboljša svoj materijalni položaj.
Nova ratna razaranja na prostoru čitave Evrope, opustošila su ponovo i naše gradove i naša sela… Kao ptica Feniks, iz pepela i stratišta, zadrugarstvo je obnavljano u posleratnom razdoblju. Samo četiri godine posle oslobođenja, donet je Osnovni zakon o zemljoradničkim zadrugama koji je zadrugu definisao kao: „ekonomsku organizaciju u koju se radno seljaštvo udružuje radi unapređenja poljoprivredne proizvodnje, podizanja svog životnog standarda i izgradnje socijalizma na selu“… Ovaj Zakon je predviđao dva oblika udruživanja – opšte zemljoradničke zadruge i seljačke radne zadruge, koje su nastajale po ugledu na sovjetske kolhoze, odnosno prostim ujedinjavanjem seljačkih gazdinstava. O ovom periodu je kasnije, u vreme slobodnijeg delovanja tržišnih zakonitosti, govoreno kritički, sa negativnom konotacijom. Seljačke radne zadruge su, sa ove vremenske distance, ocenjene kao necelishodan i nepovoljan oblik organizovanja, imanentan periodu administrativnog sistema upravljanja privredom. U agrarnoj teoriji navodi se da je ovaj oblik organizovanja imao veoma nepovoljan uticaj na zemljoradničko zadrugarstvo… što se, na kraju krajeva, i pokazalo kao istinito.
U periodu od 1957. godine, kada su na značaju dobile opšte zemljoradničke zadruge koje su svojom raznovrsnom delatnošću obogaćivale i unapređivale celokupni život sela – uključujući ekonomske, kulturne, socijalne aspekte i koje su unosile mnoge inovacije u poljoprivrednu proizvodnju, jačajući zadružne fondove, značajno je povećan standard seoskog stanovništva i kvalitet života na selu. Povoljni vetrovi za zadrugarstvo duvali su do 1965. godine, kada je privredna reforma desetkovala zadruge, dajući mogućnost zemljoradnicima da uspostavljaju proizvodno-ekonomske odnose sa drugim privrednim subjektima. Reformom proklamovan princip ekonomije rada, ostavio je zadruge, sa ogromnom mehanizacijom i radnom snagom – po strani. Manje zadruge, kao i one koje nisu uspešno poslovale, utapale su se u veće zadruge, ili druge organizacije, gubeći svoj zadružni identitet u tom procesu, dok su se rukovodeći i stručni kadrovi selili u opštinske centre, noseći sa sobom sve što se poneti moglo… i ostavljajući u selima samo radne jedinice nekadašnjih zadruga. Taj period je bio jedan od najnepovoljnijih u istoriji zadrugarstva na našim prostorima. Imovina nekadašnjih zadruga i danas je predmet rešavanja kod mnogih sudova u Republici Srbiji. U tom razdoblju nisu bolje prošle ni zadružne asocijacije. Naime, kada je 1962. godine donet Zakon o jedinstvenim privrednim komorama, zadružni savezi su izgubili status pravnog lica i nastavili su sa radom kao sekcije za zadrugarstvo pri privrednim komorama koje su, shodno tom Zakonu, postale pravni sledbenici celokupne, veoma vredne i znatne imovine zadružnih saveza!
Kasnije, kada je 1974. godine donet novi Ustav, na osnovu koga je usvojen Zakon o udruživanju zemljoradnika, zadružni savezi su, 1976. godine, ponovo stekli status pravnog lica – ali bez imovine!
To što se događalo zadružnim savezima, bilo je samo posledica svega što se dešavalo sa zemljoradničkim zadrugama. Naime, one su, po sili zakona i zahtevima privredne reforme polovinom šezdesetih godina prošlog veka, unosile svoju imovinu u poljoprivredne kombinate – od kojih su mnogi i nastajali na temeljima zemljoradničkih zadruga – učestvujući tako u stvaranju gigantskih sistema, sa preradnim i svim drugim pratećim kapacitetima. Kada im je novim Zakonom bilo omogućeno da povrate svoj zadružni status, imovina im nije bila vraćena!
Iako je savezni Zakon o zadrugama iz 1990. godine, propisao da se zadružna imovina vrati ranijim korisnicima kojima je oduzeta bez nadoknade ili iz drugih razloga, što je potvrdio i Zakon iz 1996. godine, u sudovima širom Srbije vodi se na hiljade sudskih sporova, a samo je neznatan broj zadruga i zadružnih asocijacija uspeo da vrati svoju imovinu. Samo u Vojvodini, nacionalizacijom je oduzeto blizu 700.000 hektara oranica, a za ispravljanje ove nepravde prema vlasnicima tog zemljišta, potrebno je da država izdvoji najmanje 800 miliona evra!
Period tranzicije i ubrzana privatizacija, otvorili su niz novih problema vezanih za zadružnu imovinu, a time i za zadrugarstvo i zadružni pokret. Iz Zakona o zadrugama od 1996. godine decidirano proizilazi obaveza da se imovina ranijih zadruga, koja je organizacionim i statusnim promenama preneta bez naknade drugim korisnicima – koji nisu zadruge – mora vratiti zadrugarima čija je to imovina bila. Ukoliko ta zadruga ne postoji, imovina se vraća zadruzi iste vrste koja posluje na području nekadašnje zadruge. Sudovi kod kojih se vode sporovi oko vraćanja zadružne imovine, uglavnom insistiraju na utvrđivanju činjeničnog stanja – da li je zadruga bila vlasnik, ili samo korisnik tražene imovine, čime se, praktično, sugeriše negativno rešenje, jer je poznato da su od 1953. godine, pa sve do 1988. godine sva pravna lica bila tretirana samo kao korisnici društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju…
Ovome se može dodati još jedna nepovoljnost, a to je republički zakon iz 1992. godine o uputstvima i načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini, koji uopšte ne pominje zadružnu imovinu, odnosno zemljište u zadružnoj svojini.
Kako aktuelni Ustav Republike Srbije poznaje tri oblika svojine – javnu (državnu), privatnu i zadružnu, tim je veća nepravda koja se čini zadrugarstvu u ovom, savremenom trenutku. Ako institut društvene svojine više ne postoji, ako su blagovremeno predočeni dokazi o genezi sporne imovine – kupoprodajni ugovori i druga akta na osnovu kojih se nesporno može utvrditi zadružna imovina – ostaje nejasno zašto sudovi donose negativna rešenja, a spornu imovinu nadležni organi knjiže kao – državnu ili sporove beskonačno odugovlače…?
Iz svega navedenog, proizilazi zaključak da je zadrugarstvo u Srbiji, pored perioda uspona, imalo daleko više padova i stagnacije. Ukupna ekonomska politika oduvek se prelamala preko zemljoradnika i njihovih organizacija u koje su se udruživali radi poboljšanja sopstvenog života i unapređenja proizvodnje, što je, opet, preduslov za prosperitet i stvaranje boljih uslova za život na selu.
Savremeno zadrugarstvo mora počivati na izvornim zadružnim načelima, potvrđenim i osavremenjenim na Kongresu Međunarodnog zadružnog saveza u Mančesteru 1995. godine, jer je to jedini ispravan put i način organizovanja zemljoradnika u organizacije bez kojih selo definitivno ne može postojati – zemljoradničke zadruge.
Da bi se zadrugarstvo sačuvalo od daljeg urušavanja i da bi se unapredili njegov rad i poslovanje, odnosno da bi obavljalo svoje funkcije, neophodno je zaustavljanje pada poljoprivredne proizvodnje – što je moguće učiniti efikasnijim sprovođenjem mera agragne politike u čijem kreiranju moraju učestvovati predstavnici zadrugarstva, kao jedinog autohtonog organizacionog segmenta zemljoradnika u našoj Republici. Adekvatnije sprovođenje agrarne politike podrazumeva i sprovođenje ciljeva razvoja i sigurnosti, što praktično znači da podsticaji koje država daje za razvoj poljoprivrede, moraju stići do pravih korisnika – primarnih poljoprivrednih proizvođača – zadrugara.
Istovremeno, siva ekonomija se, kao poguban pratilac ekonomske tranzicije – mora anulirati vraćanjem ekonomije u regularne tržišne tokove, a to se može postići samo ukoliko država obezbedi veće prihode od PDV-a. Takođe, mali poljoprivredni proizvođači moraju, adekvatnim merama, biti zaštićeni kako na polju snabedavnja, tako i na polju plasmana svojih proizvoda.
Na kraju – ali po važnosti na prvom mestu! – neophodno je stvaranje kritične intelektualne mase u selu, čime se obezbeđuju neophodni uslovi za zapošljavanje stručnjaka koji su uvek nosioci bržeg transfera tehnologije i efikasnog marketinga poljoprivrednih proizvoda. Ako su zadruge nosioci ruralnog razvoja sela – što se pokazalo u istoriji našeg zadrugarstva, one se mogu formirati u svakom mestu gde postoje ekonomski interesi zemljoradnika i gde postoje uslovi za zapošljavanje stručnjaka koji bi te zadruge uspešno vodili i učinili da konačno, sa margina na koje su permanentno gurane, budu u centru poljoprivrednog razvoja naše Republike.
Tridesetih godina prošlog veka, sićevački zadrugari su, na svom zadružnom domu, ispisali geslo koje je i danas aktuelno, a glasi:
„Udruživanje je zakon života na kome se temelji svekoliki napredak“!
Razlog više da se vratimo izvornim zadružnim principima.
Jasmina Karan Pančić
ZADRUŽNI SAVEZ SRBIJE